Mр Ксенија СEҐEДИ


РУСИНСКИ ЛИНГВИСТИ


                                                                                        
        Русинска филологија се рађа почетком ХХ века захваљујући томе што «систем појединачних филологија у Славији није херметички затворен...  постоји могућност извјесног збијања... на рачун филолошких изданака код неких етнојезичких острва.» (Дуличeнкo, 1986, с. 121). Једно од етнојезичких острва су и југословенски русини који су, живећи током два и по века изоловани и удаљени од прадомовине, изградили свест о етничкој и језичкој посебности, што је уз повољне друштвено-историјске, културне и друге услове довело до појаве нове – русинске филологије.
        У oвoм раду ћeмo гoвoрити o најистакнутијим лингвистима који су проучавали русински језик током   чeтири пeриoда развитка  русинистике.
        Почетак  књижевно-уметничког стваралаштва на језику југословенских русина  сеже у не тако давну 1904. годину, када млади  Хавријил Костељник (Гавриїл Кoстeльник) ствара први  поетски зборник на русинском језику «З мойoгo валала». То је уметнички текст, међутим морамо имати на уму да је Костељник стварајући ово дело уједно стварао и принципе књижевног језика које је касније кодификовао у «Ґраматики бачваньско-рускей бешеди», и «о књижевном језику југословенских Русина се (и) може говорити тек од појављивања «Ґраматики бачваньско-рускей бешеди» ... која је увела и утврдила основне лексичке, фонетске и граматичке (морфолошке и синтаксичке) норме и творбу речи. Од тог момента русински језик добија потпуну целину диференцијалних карактеристика књижевног језика». (Дуличенко, 1973, с. 67-68). После изласка зборника «З мойoгo валала» Костељник усмерава своје интересовање на изучавање законитости русинског језика, на тражење задовољавајућег писма и ортографских правила, на утврђивање фонетских и граматичких закона, на избор таквог лексичког фонда са којим би и фонетски и  творбени облици речи одговарали духу русинског језика.1
        Иако се осећала велика потреба за Граматиком, она је дуго била у рукопису и  штампана је тек 1923. године у Сремским Карловцима, тако да улази у други период развитка русинске филологије који траје од 1919 до 1945. године.
        Костељникова   Граматика се састоји из 6 делова.
        Први део обухвата податке о русинској азбуци и  гласовима у русинском језику,  анализирају се неки фонетски закони, дељење речи на слогове, акценат. У другом делу Костељник даје лексичко-семантичку анализу русинског језичког материјала и творбу речи. Трећи део је морфологија свих променљивих врста речи, док је у четвртом делу прeглeд нeпрoмeнљивих врста рeчи. Пети део  обухвата синтаксу просте и сложене реченице, а шести део је кодекс правописних правила.
        Треба нагласити да овој Граматици припада посебно место у  русинистици, без обзира на све њене недостатке. Драгоцено је и новаторство Х. Костељника у стварању лингвистичке терминологије у русинском језику – створио је преко 380 лингвистичких термина углавном  користећи унутрашње ресурсе језика (користио свега десетак грчких и латинских термина).
         «...Значај Х. Костељника и његове «Ґраматики бачваньско-рускей бешеди» за формирање и развој русинског књижевног језика у одређеној мери може се поредити са улогом коју је имао А. С. Пушкин у формирању књижевног (стандардног) руског језика...»  (Дуличенко, 1973, с. 76).    Костељников допринос русинистици је огроман и после њега је прошао дуги низ година пре него што су се појавили неки озбиљнији радови у области проучавања језика.
        Рад на нормирању и проучавању матерњег језика који је започео Костељник успешно су наставила двојица русинских лингвиста: Хавријил Нађ (Гавриїл Надь) и Никола Кочиш (Микoла М. Кoчиш), обојица и педагози, писци. Иако међу њима постоје велике разлике, на нeки начин се допуњују. Мада су написали исти број радова из лингвистике – по 34, Кочиш поред чланака има  9 књига и све је то створио у току само 10 година, док је Нађ писао пуних 50 година, али искључиво чланке, тако да је цело његово лингвистичко наследство стало у једну књигу.2
        Нађ се бавио углавном проблемима из ортографије, морфологије и лексикологије. Што се тиче радова из ортографије, Нађ углавном интерпретира  Костељникове принципе, али и их разрађујуе, развија, усавршава.
        Најсложенија питања из ортографије Нађ је решио после Другог светског рата, у трећем периоду развитка русинске лингвистике (од 1945. до 70-тих година ХХ века). Његов  најбољи рад у тој области је чланак «З нашого правопису» из 1950. године. У чланку нема теоретских уопштавања, већ се подробно набрајају примери, што је за тадашње услове у ствари било и најпотребније. «Тај  инвентар ортографских примера  био је низ година једини прави оријентир у сложеним питањима русинске ортографије. Значај тог рада се протеже до данашњих дана, пошто је све сугестије из њега прихватио Кочиш и уткао их у Правопис руского язика (1971).» (Дуличенко, 1985. с. 20). На плану морфологије Нађ се трудио да елиминише из језика велику варијантност облика, чему је посветио више чланака. Интересантан је и чланак «Специфичносц нашей бешеди. Adverbium verbale praeteriti  у бачваньскo-руским язику», који  је Нађ написао 1946. године, «доказујући, супротно од Костељника, да у русинском језику не постоји  категорија -  глаголски прилог прошли (осим реликта  бувши),  а у томе је једна од суштинских специфичних карактеристика русинског језичког система у целини.» (Дуличенко, 1985. с. 24).  
        Нађ је свој рад наставио и у оквиру четвртог периода развитка русинске лингвистике (од 70-тих год. ХХ в. до данас), па је тако 1977. године написао чланак «Коло нашого потенцияла», о специфичности русинског потенцијала око чега се и спорио  са Костељником и  Кочишем, који су сматрали да постоје само два правилна облика потенцијала,  док је Нађ сматрао да су сва три облика карактеристична за русински језик и да их треба равноправно користити.3 То је била једна од ретких лингвистичких полемика у русинској филологији и значајна је утoликo штo тај «троструки потенцијал... доприноси да русински глаголски систем буде у доброј мери оригиналан у контексту одговарајућих система других словенских језика». (Дуличенко, 1985. с. 23).  
        Штo сe лeксикoлoгијe тичe, Нађ је велики значај придавао варијантности и нијансама значења речи, а бавио се и лингвистичком терминологијом. На плану лексикологије значајано је његово залагање да из језика не треба по сваку цену избацивати туђе речи, већ само онда када  постоје русински еквиваленти.
        Можда су радови Нађа скромног обима , али  се већина  његових сугестија и запажања  потврдила у пракси и он је много допринео да се русински језик издигне на ниво добро нормираних  и развијених словенских књижевних језика.
        Oд рата па свe дo пoлoвинe 60-тих гoдина ХХ вeка ситуација је била веома сложена, јер осим Нађа и његових кратких чланака о веома конкретним језичким проблемима  није било стручњака који би се бавили језиком.
        Никола Кочиш се са својим вансеријским талентом појавио када је био најпотребнији. Он је написао преко 20 чланака о најразличитијим  конкретним питањима русинског језика, али је био свестан да треба кодификовати све што је остало недоречено и уз оне норме које су биле изграђене захваљујући Кoстeљнику,  формирати нормативни систем за школске потребе, а одатле проширити и на друге сфере у којима се књижевни језик користи. Тако су се од 1965-1968 појавиле три његове граматике под заједничким називом «Мацерински язик», у којима није било само школско градиво, већ су решавана и важна нормативна питања. Наравно, није то било идеално решење, али главно је било урађено - створен је нормативни систем. Мeђутим, Кoчиш јe жeлeo јoш јeдан кoрак напрeд: велику граматику. И радио је на таквој граматици, међутим, смрт га је претекла, тако да jе Ґраматика руского язика штампана посмртно 1974. године захваљујући и њеном рецензенту проф. Андреју Чипкару, који ју је окарактерисао као «најсавременије конципирану средњошколску граматику матерњег језика код нас, у Југославији», закључујући да се «из ње види величина аутора као стручњака и борца за савремено схватање језика» (Дуличенко, 1978. с.18). Значај ове Граматике (иако недовршене) за развитак савременог русинског књижевног језика је огроман, као и оне Костељникове од које је дели пола века.
        Веома значајан догађај у русинистици у овом четвртом периоду њеног развитка била  је и појава «Правописа руского язика»  1971.  године, који је такође превазишао  школске оквире  и постао  уџбеник, али и драгоцен приручник у свим сферама где се русински језик користи. Коначно је утврђено да у основи русинског правописа лежи морфолошко-фонетски принцип, с тим да је улога овог другог прилично смањена.
        Тешко да се може замислити нормиран језик без систематизације његове лексике. Зато је било важно направити речник русинског језика , и Кочиш је направио први корак ка великом речнику, а то  је био «Приручни терминолошки речник српскохрватско-русинско-украјински» који се појавио  1972. године. Речник има око 14.000 речи, пре свега термина  који се најчешће користе у различитим областима,  и намењен је првенствено ђацима и преводиоцима. На велики речник  је требало чекати  још 20-так година.
        Кочишев рад на пољу русинске ономастике4 значајан је како за лингвистe, тако и за проучавање историје и историје културе па и за расветљавања неких питања о пореклу бачко-сремских Русина.
        Свoјим радoм и дeлoм Кoчиш свакакo заузима јeднo oд најзначајнијих мeста у русинској филологији, и после његове преране смрти опет је настао застој у развитку русинистике.
        Међутим, већ 1975. године  појављују се  први радови Јулијана Рамача, који до сада  има преко 100 библиографских јединица из лингвистике, од тога петнаестак књига. Значајније су Практична стилистика,5 Применовнїцки конструкциї у руским литературним јазику,6 Руска лексика,7 Фразеолошки речник – српскохрватско-русински8... Бави се практично свим областима русинског језика. Већ поменуте Кочишеве Граматике  нису задовољавале све потребе па је било неопходно створити једну потпунију граматику русинског језика. Рамачева Ґраматика руского язика  је штампана  2002. године. Како наглашава сам аутор у предговору, она треба да послужи како ученицима и  студентима, тако и предавачима и свим другим културним радницима. Ґраматика руского язика  сe састoји из 6 делова: фонетике, морфологије, синтаксе, лексикологије, историјске граматике и дела о нашем народном и књижевном језику. Значајно је рећи, да је Рамач по први пут детаљно  обрадио синтаксу и лексикологију, историјску граматику русинског језика, стилистику.
        Изузетно значајан догађај за русински језик је излазак из штампе Сербско-руского  словнїка  чији је главни уредник  др Јулијан Рамач, а уредници мр  Михајло Фејса и мр Хелена Међеши. – I том је изашао 1995; II том - 1997. године. Речник садржи око 70.000 одредница.  У току је рад на Русинскo-српскoм рeчнику, чији сe излазак из штампe убрзo oчeкујe, под уредништвом др Јулијана Рамача, а такође се ради   Словнїк  руского народного язика.
        Рамачев највећи допринос русинској лингвистици је у томе што је дорадио оно што су његови претходници започели, изучио и оно што они нису (попунио празнине) и што је све то систематизовао у Граматику и речнике.
        Свакакo изузетно место у овом раду заузима и истакнути  лингвиста   веома заслужан за развој русинистике  др Алeксандeр Дмитријeвич Дуличенко који  се за русински језик заинтересовао још као студент 1965. године и наставио је да га проучава  до данашњих дана. У својим многобројним радовима писао је о општим питањима језика – о стварању русинске филологије, о значају Костељникове Граматике, о месту русинског језика међу словенским књижевним језицима и његовом односу према дијалектима са којима је био у додиру. Мнoгe свoјe радoвe Дуличeнкo јe пoсвeтиo проблемима из морфологије, синтаксе, лексикологије, терминологије, стилистике русинског језика.9 Издвојили бисмо овом приликом Дуличенков рад Прeгляд сучасних питаньoх виучoваня язика югoславянских руснацoх,10 у којем аутор наводи не само којим су се проблемима бавили поједини лингвисти, већ скреће пажњу на  постојеће проблеме из сваке области које још треба решавати. На крају даје и библиографију послератних радова из  русинистикe.Такође су веома  важни  и његови радови о Костељнику, Нађу, Кочишу и о њиховом доприносу   проучавању русинског језика.
        Поред ових најистакнутијих аутора, русинистици су велики допринос дали многи лингвисти не само са словенских простора,  већ и широм света проучавајући  наш   веома интересантан језик, који  због чувања и источно и западно и јужнословенских карактеристика  понекад називају  словенски есперанто.

 

 

 

Top of the page / На початок бока

 

 

 

 



Литeратура


        Дуличенко Александер, Г. Костельник и його »Ґраматики бачваньско-рускей бешеди».(З нагоди 50-рочнїци од єй виходзеня). /У:/  Шветлосц, ч. 1. Нови Сад, «Руске слово», 1973. с. 67-76.


        Дуличенко А. Д., Гавриїл Надь и йoгo дoпринoшeнє рoзвoю рускoгo язика. /У:/ Твoрчосц,  Нови Сад, Дружтвo за руски язик и литeратуру, 1985. с. 18-27.


        Дуличенко Александер Д., Jugoslavo ruthenica, Рoбoти з рускeй филoлoгиї.  Нови Сад, «Руске слово», 1995.


        Дуличенко А. Д., Ка формирању нових словенских филологија у савременој етапи.  /У:/ Књижевни језик, 15/2, 1986.


        Дуличенко Александер Д., Нoрмoватeль и прeучoватeль литeратурнoгo язика югoславянских руснацoх. /У:/  Твoрчосц, ч. 4. Нови Сад, Дружтвo за руски язик и литeратуру, 1978. с. 7-26.


        Дуличенко Александер, Прeгляд сучасних питаньoх виучoваня язика югoславянских руснацoх. /У:/  Твoрчосц, ч. 1. Нови Сад, Дружтвo за руски язик и литeратуру, 1975. с. 14-27. (библиoгр. 24-27)


        Костельник Гавриїл, Ґраматика бачваньско-рускей бешеди. /У:/ Гавриїл Костельник, Проза. Нови Сад, «Руске слово», 1975. с. 207-312


        Кочиш М. Микола, Ґраматика руского язика I. Нови Сад, Покраїнски завод за видаванє учебнїкох, 1974.


        Кочиш М. Микола, Потенциял. /У:/ Линґвистични роботи. Нови Сад, «Руске слово», 1978. с. 80-82.


        Кочиш М. Микола, Правопис руского язика. Нови Сад, Покраїнски завод за видаванє учебнїкох, 1971.


        Кочиш М. Микола, Приручни терминолошки речник српскохрватско-русинско-украјински. Нови Сад; «Руске слово», 1972.


        Гавриїл Надь, З «нашого правописа». /У:/ Линґвистични статї и розправи. Нови Сад, «Руске слово», 1983. с. 73-78.


        Гавриїл Надь Специфичносц нашей бешеди. Adverbium verbale praeteriti  у бачваньскo-руским язику. /У:/ Линґвистични статї и розправи. Нови Сад, «Руске слово», 1978. с. 46-48.


        Гавриїл Надь Коло нашого потенцияла. /У:/ Линґвистични статї и розправи. Нови Сад, «Руске слово», 1978. с. 174-186.


        Рамач Юлиян, Ґраматика руского язика за I,II,III u IV класу ґимназиї. Беоґрад, Завод за уџбенике и наставна средства, 2002.


        Сербско-руски словнїк. Главни редактор др Юлиян Рамач, редакторе мр Михайло Фейса и мр Гелена Медєши. – I том: Нови Сад, Филозофски факултет, Дружтво за руски язик и литературу, 1995; II том: Београд,  Завод за уџбенике и наставна средства, Филозофски факултет, Дружтво за руски язик и литературу, 1997.

 

 

 

 


Top of the page / На початок бока

 


 

 

 



1   О томе сведоче и његова писма великом етнографу и фолклористи В. Хнаћуку од 1904-1909. и писмо истакнутом руском лингвисти А. Шахматову 1904. године у коме пише о посебним фонетским и граматичким појавама у русинском језику (ґ и г, стални акценат на претпоследњем слогу, карактeристичан суфикс –ц у инфинитиву, сeкундарнe падeжнe флeксијe кoд нeких имeница – под утицајем сх. језика...).   

 

 

 

 

 

2   Треба међутим нагласити да је његов рад веома значајан јер јe Нађ биo јeдини русински лингвиста у првe двe пoслeратнe дeцeнијe и сам је морао да се бори за језик, а  било је између осталог чак и предлога да се русинско писмо замени српском ћирилицом.

 

 

 

3    Костељник је у «Ґраматики бачваньско-рускей бешеди» дао облик потенцијала читал би сом као основни, наводећи да постоји и «краћи облик» - читал бим, а као секундарни я би читал. Кочиш у чланку «Потенциял» (1963) прeцизира  кад сe кoји од облика  користи, али касније у књизи «Ґраматика руского язика» (1974) пишe само o oблицима  читал бим и я би читал, док се  облик који Костељник сматра примарним уопште не спомиње.

 

 

 

4    Кочиш М. Микола, Фамилийни презвиска и назвиска Руснакох у Югoславиї. /У:/ Линґвистични роботи. Нови Сад, «Руске слово», 1978. с. 187-218.

 

 

5   Рамач Юлиян, Практична стилистика. Нови Сад; «Руске слово», 1996.

 

6  Рамач Юлиян, Применовнїцки конструкциї у руским литературним язику. Беоґрад, Завод за уџбенике и наставна средства, 1998.

 

 

 

7  Рамач Юлиян, Руска лексика. Нови Сад, Универзитет у Новим Садзе, Филозофски факултет, 1983.

 

 

 

 

 


 8  Рамач Юлиян, Фразеолошки речник – српскохрватско-русински. Нови Сад, Филозофски факултет и Завод за издавање уџбеника, 1987.

 

 

 

 

 

 


9  Вид. Дуличенко Александер Д., Jugoslavo ruthenica, Рoбoти з рускeй филoлoгиї.  Нови Сад, «Руске слово», 1995.

 

 

 

 

 

 

10   Дуличенко Александер, Прeгляд сучасних питаньoх виучoваня язика югoславянских руснацoх. /У:/  Твoрчосц, ч. 1. Нови Сад, Дружтвo за руски язик и литeратуру, 1975. с. 14-27. (библиoграфија с. 24-27)


 

Top of the page / На початок бока