Чекал сом

 

 

Чекал сом ластовку

на сиверу

и глєдал твойо очи

у каждим погарику.

Вноци сом прескаковал шини

Ходзел на гевту пажичку...

а потим сом випровадзел щесце

на автобусней станїци.

Док зоз ґотскей катедрали

дзвонєли якомушик

праведнїкови,

людзе ше чудовали

же то я умар.

("Литературне слово", януар1969.)

 

 

 

 

Грайце лєм, гудаци, грайце

 

З автобуса я зишол,

у карчми гудаци грали,

з тортами у рукох жени

з драги ше моєй ступяли.

 

Под карчму пришол я,

през облак видзим ю,

з билим шлаєром там,

нє верим себе сам.

 

Пришпив:

Грайце лєм, гудаци, грайце,

шпивайце, свашки, шпивайце,

бо моєй милей при мнє

под карчму вецей нєт.

 

 

Ґу пайташом я пришол,

до рана там нам вец грали,

з тортами у рукох жени

з нашей ше драги ступяли.

 

Под карчму пришли ми,

през облак видзим ю,

з билу фитюлу там,

нє верим себе сам.

 

Пришпив:

Грайце лєм, гудаци, грайце,

шпивайце, свашки, шпивайце,

бо моєй милей при мнє

под карчму вецей нєт.

 

Послухайце и опатьце два верзиї тей шпиванки хтору компоновал Яким Сивч.

Грайце гудаци - Йовґен НАДЬ

 

Грайце лєм, гудаци, грайце - Оркестер Дома култури з Руского Керестура

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SANTA MARIA DELLA SALUTE

 

Лаза Костич

 

 

 

Пребач, пресвята, пребач ми, мати,

нашей ядлїни пришло ми жаль

цо з нєй справени храм тот твой святи,

злосци упрекосц ту же би стал;

у покаяню бочкам ци шмати,

бо вельо раз сом ше гриху дал:

гришне пред тобу чоло зогнуте,

Santa Maria della Salute.

 

 

Та чи нє красше тримац красоту,

и твоїх зводох слуп єден буц,

яґод греюци швета грихоту

шерца, розуму марно ше збуц;

чиряц ше з ладю, гнїц дзеш' при плоту,

чортом и врагом на радосц схнуц?

Та чи нє красше виковац у це,

Santa Maria della Salute.

 

 

Пребач ми, мати, церпел сом вельо,

и покутовал нє єден грих;

шицко цо младе шерцо любело

ява окмгнуц зведла на шмих;

сцел сом и верел, жадал весело,

ґар ми лєм остал з надїйох тих.

Цо ми остало, шицко зжовкнуте,

Santa Maria della Salute.

 

 

Злобно, аж гробно зло ме тровало,

а виноватих за тото нєт;

вельке трапенє ме розєдало,

а нє ма кого обвинїц швет:

шицко цо души кридла ламало

и фойтовало кажди єй лєт,

шицко то зоз тей глави сцекнуте,

Santa Maria della Salute.

Вец ше русалка моя зявела,

красшей нєт нїґдзе, анї у сну;

з цмоти прекрасна ше випирела,

як писня слави на бездни дну,

кажду ми рану гнєт загоєла,

нова ше рана зявела з ню:

з млосцу, з милосцу шицко сциснуте,

Santa Maria della Salute.

 

 

Вец попатрела на мнє. До души

нїґда ми таки погляд нє злєт;

кед таки погляд раз го доруши,

шицких вселенох ляд капе гнєт;

дава ми шицко, же аж гартуши,

сладосц, трапезу, горкосц и мед;

дам и я душу, шицко змогнуте,

вик дам за щесце раз заблїснуте,

Santa Maria della Salute.

 

 

Мнє пребидному така красота?

Мнє и чудесносц и розкош тот?

Мнє, уж старому, на дну живота

златней овоци узрети плод?

Сладка ми овоц танталска тота,

гоч ше уж змерка надо мну звод.

Пребач ми шицко гришно спомнуте,

Santa Maria della Salute.

 

 

У мнє ше збили два моцни сили,

мозоґ и шерцо, розум и сласц.

Длуго ше били, страшно ше били,

яґод кед буря дуби сце спасц;

вец зуновали сили два мили

и мозоґ заш лєм затримал власц,

а навше у нїм цошка праснуте,

Santa Maria della Salute.

 

 

Розум ме сциснул, шерцо сом скламал,

сцек сом од щесца, дурни же аж;

од нєй сом сцекол – и боль ю зламал.

Слунко надвладал овични мраз,

отадз цмотиня, плачи отамаль,

суду страшного яґда то час,

страшна кончина, шицко уж слуте,

Santa Maria della Salute.

 

Шерцо зламане, гук ми у глави,

спомин мой на ню святи єй храм.

Вец нараз вона ту ше ми зяви,

як кед би зявел Господь ше сам;

капе ляд болю душу цо дави,

през ню я видзим и шицко знам,

знам цо у мудрих мозґох згаснуте,

Santa Maria della Salute.

 

 

У сну приходзи. Нє кед ю вола

полни благаня, жажди мой глас;

вона приходзи кед то єй воля,

силох таємних служи єй строй.

Вше ми одкрива нєзнани поля,

жемских милосцох нєбески рой.

Место ми при нєй вше понукнуте,

Santa Maria della Salute.

 

 

Ми двойо цалком як муж и жена,

лєм же турботи и бриґи нєт,

шицко нам сладосц нє розпалєна,

страсц нам – ґу хладку райскому лєт;

старосц и младосц виєдначена

там дзе радосц чека нас квет,

там дзе розликох шицко позбуте,

Santa Maria della Salute.

 

 

А нашо дзеци, то мойо стихи,

малих стретнуцох тот вични шлїд;

то ше нє пише, шепот то цихи,

то може видзиц лєм души вид.

То розумиме лєм ми, без пихи,

од зла каждого моцни то щит,

то у пророцких снох вироснуте,

Santa Maria della Salute.

 

 

А кед на концу раз вдери глава

там дзе живота камени руб,

сон ми найкрасши постанє ява,

сконам з єй гласом:„Тераз ме люб!ˮ

И з нїчомносци настанє слава,

по жицу без нєй, з ню будзе рай!

З ню облапенє вше тирва най!

Вец ше зобудзи шицко стиднуте,

струни забриня давно забуте,

одушевене шицко вец будзе,

аж и богове, дзе ище людзе.

Гвиздом вец драги ми поменяме,

жимом вселенским слунка роздаме,

цмотом швитаня попосиламе,

же шицко будзе аж заслупнуте,

Santa Maria della Salute.